Imam 26 god. mati me naterala da se udam za komšiju koji ima 800 evra penziju sa namerom da ću je naslediti kad umre. Planirano sam ostala trudna sa njim kako bi me više cenio i poštova plašim se da će dete roditi nesposobno kad pogledam njega. Nisam sponzoruša samo gledam da mi život bude lepši.

Muvanje na proslavama: -gledam ja njega, gleda on mene i gledamo se. – pođem da izađem i očekujem da on pođe za mnom – pitam: ‘je l’ me gledao? Kad me zadnji put gledao?’ I na kraju odeš kući bez ijedne progovorene reči i ne znajući ništa o njemu. A zašto? Zato što niko ne želi da priđe prvi. To je naša greška.

Znate što? Možda sam još jako mlada, imam tek 16 godina, ali volim ga. Boli me jako što više nismo zajedno, a znam da i on voli mene, jednostavno neke prepreke u životu ne dopuštaju to… Proživjeli smo svašta zajedno i tek sada shvaćam kako je kada nemaš više ono što ti je neko vrijeme značilo sve… Znam,proći će… Ali tako boli.

loading...