Imao sam 19 godina. Prvi put nasao devojku, izlazili nekoliko meseci i konacno se resimo za se×s. Skine se ona skinem se ja kad poce ona da se smeje i kaze:”sa tim malim k****m mozes sam da se j***s, ja sigurno necu. Ja pokupim prnje i zapalim napolje sto sam brze mogao. Isli smo zajedno na isti privatni univerzitet i naravno ispricala je svima. I profesori su me zezali. Posle mesec dana sam prestao da idem. Posle toga nisam ni pomislio da pridjem bilo kojoj devojci. Evo sad imam 30 godina, zivim sam sa minimalnim kontaktom sa ljudima,

posao-kuca i to je to. Poceo sam da mucam, jedva da mogu recenicu da sastavim, svi na poslu misle da sam retardiran pa se trudim da pricam sto manje. Da cela situacije bude jos smesnija pre nekoliko meseci onesvestim se na poslu, probudim se u bolnici gde mi saopste da imam neki tumor, kancer, sta li je? Nije me ni briga. Nude mi lecenje, ja kazem “fala, zemljace, nije potrebno”. Mnogo je lakse prihvatiti eventualnu smrt kada nemas za sta da zivis.

(Viđeno 1,662 puta, 3 Viđeno danas)