“Mama, ja neću da ručam.”
-Zašto Jovana?
“Zato što je mesto pored tebe za stolom prazno.”
-Tata će se brzo vratiti Jovana.
“Znam da neće.”
-Kako znaš?
“Misliš li da ne vidim kad plačeš noću?”
-Tata je u bolnici, boli ga noga. Sećaš se kada je tebe bolela noga, pa si bila u bolnici, i brzo si se vratila kada je bol nestao?

“Sećam se, bolnica uopšte nije lepa. Zato se i plašim za tatu.”
-Ne brini, brzo će on.
“Neće, tako si mi rekla i pre neki dan, pa eto, od tri naša tanjira na stolu, jedan je još uvek prazan.”
-Mora se još malo tamo zadržati, ima obaveze, sad je dobro, ali su ga zaposlili da pomaže ljudima.

“Kako da pomaže?”
-Sećaš se kada je tvoja drugarica Anastasija pala sa bicikla, pa si joj prišla i poljubila joj oguljenu ruku? Pa si onda morala da joj pomogneš da ponovo nauči voziti biciklo, jer se toliko uplašila da je stalno padala? Nakon nekoliko dana, uz tvoju pomoć, uspela je ponovo da vozi.
“Da, sećam se. Ali Anastazija je tada bila mala.”
-Kada je drugarstvo u pitanju, nema malih i velikih, svi smo drugari. Tako i tata. Videla si da nije mogao da stoji na nozi, i da ga je bolela kičma? Otišao je u bolnicu gde je lezao, i dok nije mogao sam, sve su mu pomagali drugari koji sada leže, pa on njima pomaže, to je drugarstvo.
“Stvarno?”
-Da, sutra je tata dežuran tamo, pa ćemo otići da ti pokaže kako je tamo zanimljivo, da se uveriš da je dobro, i da će ubrzo kući.

Tata se sredio, obrijao, jedva se saginjući da se umije nad lavaboom. Operacija mu je sutra. Zamolio je sestre, bolnim izrazom na licu, da mu daju jedan mantil beli, stetoskop, i špric, jedan stalak sa infuzijom, da ga premeste na sat vremena posete svoje ćerke u sobu sa najboljim na oko pacijentima, i jedva ustavši iz kreveta, uprkos bolu, sačekao je ispred lifta svoju ćerku, koju je majka prvi put u suzama pustila da sama putuje liftom iz prizemlja u zagrljaj tati na petom spratu Zemunske bolnice.

“TATAAAAAAAAA!”

Tata je zagrlio ćerku jako, jedva je podigavši pod jakim bolovima u kičmi od zemlje, kao obično, i zavrteo, samo je ovaj put ringišpil trajao kraće. Zatim je uzeo njenu malu rukicu u svoju veliku, i poveo je bolnicom, pozdravljajući svaku sestru i doktora na koje bi naišao.

“Tata, tebe svi ovde poznaju?”
-Da, Jovana, pa radim ovde.
“Da, shvatila sam čim sam videla da imaš beli mantil i slušalice.”
-Stetoskop, Jovana.
“Da, to skop.”
-Imam ja svašta još Jovana. Pogledaj, ovo je za tebe.

Pružio je ćerki mali špric koji je napunio običnim deterdžentom za sudove, rekavši joj da ga vrlo lagano pritisne. Kako je Jovana stiskala špric, tako su balončići deterdženta kao padobranci leteli za njom. Nasmejala se, treći put od lifta, drugi osmeh joj je ispunio obrazima rupice tatinim belim mantilom, rupice koje je nasledila od njega.

-Ovi balončići pomažu, od njih se svi ovde bolje osećaju.

Ušli su u tatinu sobu. Na dva od tri kreveta sedela su dva bolesnika koji izgledaše nikad zdraviji. Treći, tatin krevet, je bio lepo zastrt posteljinom “Ledeno kraljevstvo”, koju je mama donela dan ranije tati u bolnicu. Jovana je oduševljeno dotrčala do kreveta, i videvši Elzu, Anu i Olafa, uskočila među njih.

-Igraj se malo samo sa njima Jovana, samo tata da nešto proveri napolju.

Čika sa prvog kreveta do tatinog joj se obratio:

-Ti mora da si Kristof?
“Ja sam devojčica.”
-Kristofijana?
“Ne, Jovana. Kristofijana ne postoji u Ledenom kraljevstvu.”
-Zato Jovana sada postoji, iako je napolju vrućina, Jovanino kraljevstvo je suncem ogrejano.
-Taman malo da se rashladiš, dodao je nasmejani cika sa drugog kreveta od tatinog, i širokim osmehom, tako da mu je gornji deo glave skoro otpao, otvorivši torbu, iz nje izvadio dve čokolade i dva sokića.

-Biraj? Pomislio sam da možda ne voliš Ledeno kraljevstvo, pa imamo pored soka i čokoladice sa Anom i Olafom, i sok i čokoladicu sa Malom Sirenom i Sebastijanom.
“Hvala, ostaću u ledenom kraljevstvu.”

Za to vreme je tata izašao do staklenca gde su sestre, ne bi li dobio nešto protiv bolova, koji su napredovali polako ali sigurno, kao infuzija venama, kap po kap. Kada je bol malo uminuo, vratio se Jovani.

-Jovana, hoćeš da ti pokažem zgradu?
“Hoću! Posle ćemo se doigrati još sa Elzom i Anom?”
-Ako bude vremena, naravno. Nego, nisam ti pokazao mog asistenta. Ovo je brat od kung fu pande koji drži dijetu.

Tata je pokazao na infuziju, kojoj je prethodno nakačio odstampanu glavu kung fu pande Po-a. Stalak je imao na sebi okačenu jednu bocu o njegovoj “metalnoj ruci”. Nastavio je:

-Brat se zove kung fu panda Op, i on je tako mršav jer poji moje drugare kada su žedni. Pošto oni leze, ja im privučem Op-a, spojim ih crevom, i vidi, kaplje, op, op, op, op. Dok sam ja ležao, drugari su meni isto pomagali sa Op-om.
Jovana se srećna popela na krevet i počela da skače.
“Tata, ako skočim, hoćeš me uhvatiti?”
-Znaš da hoću Jovana, ali… na poslu smo, nije vreme i mesto za skakanje i hvatanje, složićes se?
“U pravu si tata, izvini. Evo, sići ću sama. Idemo da pogledamo zgradu, već je proslo više od pola moje posete, mama mi je navila ovaj ručni satić.”
-Naučila si već da gledaš na sat?
“Nisam, nego mi je mama rekla da samo pratim veću kazaljku, kad dođe na 00, moramo do lifta, jer ona dole čeka, a ti moraš da pomažeš drugarima.”
-Znaš da je mama uvek u pravu.
“Osim kad nije, kako ti uvek dodaš.”
-Da, Jovana, osim kad nije.

“Znaš tata, volela bih da je ovaj put pogrešila, jer bih duže mogla ostati sa tobom, ovde je baš zanimljivo, bar za do preko 00 na satu.”
-Drugi put Jovana. Dođi da te upoznam sa sestrama.
-Ti mora da si Jovana? Tata je mnogo pričao o tebi. Znaš, tata te puno voli.

Jovana je prišla fiksnom telefonu, epruvetama, i ostalom inventaru bolnice, i sestre su počele da joj objašnjavaju nežno šta je šta, dečije, kao kada su se one igrale sa lutkama, sve osim jedne, koja je zamolila tatu, koji je već počeo bledeti u licu, da je prati do susedne sobe, ne bi li mu nešto važno prenela. U susednoj prostoriji ga je pitala kako je, a tatin jedini odgovor je bio – još deset minuta. Veća kazaljka na zidnom satu se približavala kraju poseta.

-Pogledaj Jovana, iz ove epruvete je moja barbika pila šampanjac. Imaš li ti Barbiku?
“Da, moja se zove Milena.”
-I ova naša sestra što samo telefonira se zove Milena. Milena, daj i Jovani da kaže nešto, ne budi sebična, ko je na vezi?
-Moj dečk…
-Misliš, tvoj doktor? Daj Jovani da mu kaže kako je ovde lepo.

Jovana je uzela slušalici i bojažljivo rekla:

“Doktore, ovde je baš lepo. A kada će moj tata kući?”
Dečko Milene se malo zbunio i odgovorio:
-Uskoro Jovana, ne brini, sad smo u važnom poslu, čim se završi taj posao, eto tate kući, dušo. Doviđenja Jovana.
“Doviđenja doktore.”
-Jovana, 00 je, mama će brinuti.
“Evo, samo nešto sestri da kažem. Kako se zovete sestro?”
-Magdalena.
“Znam sestro da me tata voli, inače ništa od ovog ne bi izmislio za mene. Tata je šašav, volim ga. Zamolila bih Vas da nam ga brzo vratite kući, kada ozdravi, jer on nikad ne izbegava da me uzme u naručje i zavrti kao da sam balerina. Naš ringišpil je do sada uvek radio non-stop.”

Sestra ju je pomazila po kosi, obrisavši jednu krupnu suzu koja joj se slila obrazom.

-Naravno dušo.
“Tata, hajdemo do lifta, mama čeka. Doviđenja sestre.”
Dok su koračali do lifta tatinim teškim koracima i sve slabijim stiskom ruke, Jovana se nasmejala.
“Pomozi drugarima tata, potreban si im sad, to se vidi, i brzo nam se vrati, jer potreban si i mami i meni. I sretno sutra.”

Tata ju je poljubio, pa krenuo u pokušaj da je podigne i zavrti, što je Jovana odbila uhvativši ga za obe drhtave ruke:

“00 je prošlo, biće vremena za ringišile. Volim te tata.”
Čim se lift zatvorio, pokretni krevet je već čekao iza ugla da ga tata zajaše, i da zajedno odgalopiraju u operacionu salu, kao Šejn i njegov konj u sumrak… do svitanja.

Preuzeto sa fejsbuksa: Oblak u Bermudama(Mirko Jekić)

Loading...
(Visited 6,990 times, 11 visits today)