Moje detinjstvo trajalo je sedamdesetih i osamdesetih.. Mama, tata, pet godina mlađa sestra i ja. Ne sećam se da su se roditelji nešto igrali sa mnom. Imao sam igračke i provodio sate u svetu mašte. Mama je radila, kuvala ili spremala. Bavila se kućom i važnijim stvarima.

Niti sam hteo niti je tražila da se igramo zajedno. Zato valjda i danas imam bujnu maštu i uživam u retkim trenutcima samoće. Leti smo po cele dane bili napolju, penjali se, skakali, ali znalo se vreme ručka, večere i spavanja. Kada su nam dolazili gosti, znalo se da deca, osim za vreme jela, nemaju šta tražiti za stolom sa odraslima.

‘Ajmo, deco, u sobu! I bilo nam je super, odlično smo se zabavljali. Ne znam niti sam ikada čuo temu razgovora koja se među starijima odvijala. Nije me uopšte zanimalo. Kada smo išli u goste, pa bi domaćini ponudili kolače, a ja bih proždrljivo posegnuo za trećim komadom, mama bi me prostrelila pogledom tako da sam ruku istog trena povukao prema sebi. Ostalo mi je do dan danas usečeno u pamćenju njeno:

“Nisi se došao najesti, pristojno uzmeš komad, dva i staneš!” Tako i ja danas s prezirom gledam na ljude koji pobrste švedski stol na nekom eventu. Nismo plakali, vrištali i vikali da nam je dosadno. Ako bi nam i palo na pamet, odgovor bi bio:” zabavi se nečim.” I zabavili bi se. Uh, kako je mašta radila..

Bili smo čisti, uredni, pristojni, mogli smo se kontrolisati kad smo trebali biti tihi, a itekako aktivni kad bi nas pustili s lanca. Jeli smo sve, nije bilo pitanja:” Želiš li?” Nikada. Išli smo gde su roditelji hteli, kada je njima odgovarall.. I bilo nam je zabavno… Uvek.

Veselili smo se izletima na koje smo redovno išli vikendom i putovanju jilima ili vizem na more. Tata i mama su radili, brinuli, hranili, prigovarali, slušali, bodrili. Bili je autoritet, nikako prijatelj.

Kasnije, kad je detinjstvo preraslo u adolescenciju, mama je bila oslonac, psiholog, savjetnik, kritičar, podrška, bič božji. Sve po potrebi. Nije bila prijatelj. I to se naglašavalo, da se ne zabunim, da je ne tretiram poput svojeg vršnjaka, bez poštovanja.

Svako nepoštovanje odraslih kažnjavalo se rukom po guzi. Bez objašnjavanja, razgovaranja. Uvredio si starijeg, šamar. Pa ti uvredi i budi bezobrazan sledeći put. Plaženje jezika, ružne rieči… opet onaj ranije spomenuti mamin pogled…

Ne smatram da je bilo idealno… Nakon izlaska subotom, tata me budio u 9 kako bi pomagao pospremiti dvorište. Nakon 10 minuta telefoniranja vikao mi je da prekinem i da se nađem u četiri oka ako želim toliko razgovarati. Ograničeni izlasci su mi beskrajno išli na živce.

Nisam nikada došao kući pijan, nije mi palo na pamet.

A onda se nešto prelomilo usput, pa je takva vrsta vaspitanja postala previše surova. Vreme je izrodilo nove generacije roditelja. Beskrajno tolerantne, one koji podržavaju prijateljski odnos s decom i to im je baš cool..

Nemojte me pogrešno shvatiti, promene su potrebne, rekao bih nužne, ali imam osećaj da smo otišli iz jedne krajnosti u drugu.

Zbog vlastitog bunta ili inata?

Ne znam, ali poput naših roditelja i mi smo preterali, samo na potpuno drugačiji način. Dotakli smo drugu krajnost.

Počeli smo voditi filozofske rasprave s dvogodišnjacima, gledamo na decu kao na statusni simbol, poput novog automobila, pa ga lickamo, dotjerujemo, pokazujemo, hvalimo se:” Koliko kilometara ima tvoj? A konja? Kakve felne imaš? Moj može povući bolje od tvog! A kakav je u krivini?” -Tako vam to meni izgleda…

Trenutno su deca u centru pažnje, sede na čelu stola, štaviše, biraju mesto gde će sediti i to im se odobrava.

Deca prisluškuju razgovore odraslih, upadaju u reč, vode glavnu reč i glavna su tema razgovora. Dakako, uvek vođene u superlativima… Moj mali je ovo, moja mala je bolje… Deca dolaze u goste s rečenicom:” ja sam gladan!” pa ti pobrste pola frižidera, dok se roditelji smeju. Dete se konstantno zabavlja, ne znaju se sami igrati, pa te vuku za rukav i traže pažnju. Ako im ne pružiš pažnju onda vrište, pa cela porodica sudeluje u smirivanju.

Roditelji se svađaju s učiteljima, prete im otkazima, prete drugoj deci, ako im netko u žaru igre dotakne vlastito dete.

Roditelji pljuju pred decom po učiteljima, tako da se i deca usuđuju odgovarati učiteljima kad dođu u razred. Pa nestane svakog autoriteta. Deca su postala smisao života svojih roditelja, životni projekt, jedina tema razgovora, nerealnog ponosa.

S ponosom bi trebali pričati o svojim dostignućima, interesima, iskustvima, a dete o svojim. Umesto toga, hvalimo se tuđim (detetovim) dostignućima, prisvajajući ih kao svoju zaslugu.

Deca su nam tu da ih vaspitamo i pustimo da žive.. Da ih osposobimo za život, ujedno ne zanemarujući svoj. Nikako da im služimo i umesto njih rastemo.

Da ih satima čekamo ispred noćnih klubova i vozimo kućama. (da, to je postalo normalno) Da im držimo lavor kad nakon izlaska pijani dođu kući.

Da im tolerišemo nedopustivo.

Da ih nagrađujemo za dobru ocenu. Pobogu, pa ona bi sama po sebi trebala biti nagrada.

Čini li vam se da u osnovnim školama svi imaju petice? istina, ponekad je lakše detetu zaključiti veću ocenu nego imati posla s nabildanim taticom koji će ti pretiti jer je “stara koza” oštetila njegovo iznadprosečno inteligentno dete i dala mu 4. A ono zna za 10. Barem.

Pojam zlostavljanja i nestašne dečije igre se izjednačio.

Mi smo se grudvali, borili se koprivama, dolazili kući opečeni, ozebli, crveni. Niko nije zbog toga dizao paniku. Nismo bili toliko osetljivi. Nismo tužakali, jer smo znali da ćemo zbog tužakanja dobiti još jedan šamar.

Kad razgovaram malo s novopečenim roditeljima, svima je zajednička jedna rečenica: “Najvažnije mi je da mi diete bude sretno!”

Našim roditeljima je bilo važnije da usrećimo druge! Jer, shvatali su da je u tome, indirektno, i naša sreća.

Obratiti pažnju na ljude, ne biti sebičan, samoživ, razvijati empatiju, saosećati, brinuti, biti obazriv.. To se negde putem izgubilo.

Vaspitavamo li samožive egomanijake?

Nikada zadovoljne osobe, večno željne pažnje. One koji ne trpe autoritet, zabrane, uvete, rokove, pa se celi život traže i čekaju savršenu priliku da padne s neba, a takve nema.

U međuvremenu ih roditelji finansiraju peru, hrane, teše.. Jer njihovo zlato zaslužuje bolje. I ovaj svet nije dovoljno dobar za njih. Jesam li preterao? U svakom slučaju, mislim da nam treba zlatna sredina. Nešto između vaspitnih metoda naših roditelja i ovih danas. Vreme će pokazati, ako nas, u međuvremenu, vlastita deca ne pojedu za doručak.

Autor: Nasja Duplančić

(Visited 810 times, 1 visits today)