Motam se ja jutros po jednoj velikoj beogradskoj pijaci, kad odjednom, odnegde začujem zvuke violine. Neko je svirao nežno i prelepo, kao da je milovao violinu. Priđem bliže i ugledam u jednom ćošku jedno mlado, lepo i dugonogo devojče u crvenoj haljinici, od nekih 15-16 godina kako svira.
Niko joj nije prilazio, ali njoj to, činilo se nije ni bilo toliko bitno u tom trenutku.

Prolazili su pored nje debeli i zadrigli “domaćini” sa cegerima hrane za nekoliko meseci, musavi sa burecima u rukama i neuredne domaćice koje su kasnile sa ručkom, ćorave babe “rukonaguznjače”, cigani sa robom, ali niko ne stade da ostavi neki dinar.

Priđem, nasmejem joj se i ostavim novac u kutiju ispred nje, pa se sklonim malo dalje da malo uživam u muzici koju je izvodila i da posmatram ljude oko nje. Pitam jednu babu, koja je odmah tu pored prodavala cveće:

“Ko je ona, da li znate možda?”
“Ne znam, ali znam da dolazi tu i stalno nam svira, skuplja sebi novac za časove muzičkog. Mnogo je fino dete, tiha, mirna i mnogo lepo svira…”

Onda lagano, počeše da prilaze “šmekeri” prijatnih lica i počeše da ostavljaju novac detetu, koliko je ko imao. Drugi, mahom one rururalne i rumene “njuške” su ih gledali, odmahivali glavom i nastavljali da prolaze, ne zadržavši se ni minute. Poželeo sam da priđem onim “šmekerima”, da pričam malo sa njima i da se šalimo zajedno, jer znate, strašno malo ih je ostalo. I odustah u trenutku, nisam hteo da im smetam dok stoje i uživaju u prelepom muzičkom performansu onog deteta u crvenom haljetku.

I tako…neke zimnice definitivno neće biti nikada napravljene, a verujte mi, nije ni potrebno…koga još zabole ku*ac za to…

(Posvećeno svim maminim i tatinim (i tetkinim, naravno) “posrnulim anđelima”- lepoticama koje su časove muzike, baleta i stranih jezika zamenile skupim “Iphone”-ima i Instagramima)

Preuzeto: Oblak u Bermudama(Goran Stevanović)

(Visited 2,073 times, 1 visits today)