Dok me ima, tačnije dok mu dajem zamisljam mog pokojnog… Sa jednim spavam. Njega imam. Telo i mozak žele drugog, ali ga nemam. Možda i bolje… A srce, duša,
celo moje biće i celo moje nesrećno postojanje plaču i vrište za pokojnim mužem. Ima dobrih muškaraca, ovaj sa kojim sam u vezi je nežan i brižan,
ali ni jedan nije ON… Ni jedan kao pokojni muž…. Nigde njegove dobrote, osmeha, optimizma, nesebične ljubavi… Prokleti živote!