Hajde da smislimo nešto da se ugrejemo dok moj muž ne završi obračun u kancelariji

Hajde da smislimo nešto da se ugrejemo dok moj muž ne završi obračun u kancelariji… Prošlog meseca radim instalaciju rashladne komore u magacinu jednog velikog restorana na periferiji. Posao pri kraju, oko šest popodne, svi radnici i konobari već otišli kući, ostali samo vlasnik i njegova mlada žena koja vodi knjigovodstvo. Sedim na podu pored otvorenih vrata komore, pakujem alat i spajam kablove, kad ulazi ona. Na njoj uska crna haljina, štikle odvanjaju po pločicama.

„Majstore, jel’ završeno?” — pita i prilazi sasvim blizu. „Jeste, samo da proverim dihtovanje i temperaturu unutra”, kažem ja i zakoračim u komoru. Ona uđe za mnom, ulovi kvaku i povuče teška metalna vrata za sobom. Vrata klinknu, nastane potpuna tišina i mrak, a unutra hladno, peče koža.

„Joj, baš je hladno ovde…” — šapne mi tik uz uvo i stisne se uz mene. „Hajde da smislimo nešto da se ugrejemo dok moj muž ne završi obračun u kancelariji.”Sledećih dvadesetak minuta proveli smo u uskom, mračnom i ledeno hladnom prostoru, u potpunoj tajnosti, dok je temperatura na digitalnom meraču napolju pokazivala minus dva. Kad smo izašli napolje, ona je samo popravila ruž na ogledalu pored šanka, dok je muž izlašao iz kancelarije sa papirima i rekao: „Svaka čast, majstore, vidim da komora odlično hladi.” Pogledao sam u nju, ona se samo blago nasmešila i rekla: „O da, hladi savršeno, ali je unutra baš vruće.”