Komšija bi ponekad svratio da pomogne oko neke sitnice, a ja bih mu zauzvrat…. U našoj zgradi živim skoro petnaest godina. Sa komšijom sa trećeg sprata oduvek sam bila u dobrim odnosima. Uvek je bio ljubazan, pomagao mi je kada treba nešto da se prenese i često smo razgovarali ispred ulaza. Moj muž je radio u inostranstvu po nekoliko meseci godišnje, pa sam se navikla da većinu obaveza završavam sama. Komšija bi ponekad svratio da pomogne oko neke sitnice, a ja bih mu zauzvrat odnela kolače ili skuvanu kafu. Nikada nisam mislila da tu postoji bilo šta više od običnog
komšijskog prijateljstva. Pre nekoliko dana, dok smo razgovarali u hodniku, rekao mi je da mora nešto da mi prizna. Mislila sam da ima neki problem sa stanom ili zgradom, ali onda mi je rekao da je pre nekoliko godina slučajno čuo razgovor mog muža sa jednim čovekom i da je tada saznao nešto što se tiče moje porodice. Nije želeo da mi kaže šta je čuo jer se plašio da će uništiti naš brak. Tražila sam da mi sve ispriča, ali je rekao da prvo moram da razgovaram sa mužem. Od tada ne spavam kako treba. Muž se vraća za nekoliko dana, a ja ne znam da li da ga odmah pitam ili da sačekam da vidim hoće li sam nešto reći. Najgore mi je što sam godinama verovala da poznajem svaki važan deo svog života, a sada imam osećaj da možda postoji nešto što su svi znali osim mene. Da li biste insistirali da komšija odmah ispriča šta zna ili biste sačekali razgovor sa mužem?