Muž i ja smo mesecima razgovarali samo o računima, deci i obavezama. Jednog jutra komšija Nikola me je zamolio da mu pričuvam psa dok ode do veterinara. Pas se toliko vezao za mene da je počeo svakog dana da dolazi do naših vrata. Nikola je dolazio po njega, pa smo počeli da pijemo kafu i pričamo o
svakodnevnim stvarima. Jednom me je pitao kada sam poslednji put uradila nešto samo za sebe. To pitanje me je pogodilo više nego što sam očekivala. Počela sam da izlazim, treniram i ponovo se sređujem. Muž je odjednom primetio da postojim. Nikola mi nikada nije priznao da li je sve bilo slučajno, ali sam zbog tog psa konačno počela da živim i za sebe.