Ispovest: Mislila sam da mi je muž na poslu, a onda me je sačekao šok u centru grada
Nikada nisam verovala u one priče „svet je mali“ dok mi se ovo nije desilo. Da mi je neko pričao da ću rođenog muža da sretnem u centru grada dok šetam sa dečkom, rekla bih mu da je lud. Ali, počnimo od početka.
Muž mi je tog jutra rekao da ima sastanak van grada i da se vraća tek kasno uveče. Pošto sam ja radila skraćeno, dogovorila sam se sa dečkom – s kojim se viđam već par meseci – da se nađemo u kafiću u samom centru, malo dalje od našeg kraja, da budemo bezbedni.
Sve je delovalo savršeno. Seli smo u baštu kafića, smejali se, držali se za ruke pod stolom. Naručili smo piće i prepustili se opuštenoj atmosferi. U jednom trenutku, dok sam mu se smejala na neku šalu, osetila sam kako me neko mrko gleda sa strane. Okrenula sam glavu i sledila se.
Na samo dva metra od našeg stola stajao je moj muž.
Nije vikao, nije pravio scenu. Samo je stajao tu, prekrštenih ruku, sa onim hladnim, ledenim osmehom koji ledi krv u žilama. Izgleda da mu je sastanak propao ili se završio ranije, a on je svratio u centar da obavi nešto i usput – naleteo direktno na nas.
Pogledala sam u dečka, pa u muža. Srce mi je lupalo hiljadu na sat, u ušima mi je zujalo, a zemlja se samo što nije otvorila da me proguta. Dečko je skočio sa stolice, zbunjen i bled kao krpa, a muž mu je samo kratko mahnuo rukom i rekao: – Sedi, momče, nemoj da žuriš, ionako je častila kafu.
Onda se okrenuo meni, namignuo i rekao: – Draga, kad završiš „sastanak“, svrati kući da se dogovorimo oko razvoda. Ključevi su ti na stočiću u hodniku.
Okrenuo se i ladno produžio dalje, kao da je kupio hleb, a ne uhvatio ženu na delu.
Ja sam ostala ukopana u mestu, crvena kao paprika, dok su ljudi okolo gledali u nas. Dečko je ubrzo platio račun i pobegao glavom bez obzira, a meni je ostalo samo da pokupim stvari i suočurim se sa paklom koji me čeka kod kuće. Eto, pazite sa kim i gde se viđate – život stvarno piše romane, ali i najcrnje trilere.