Upoznao sam je na Zdrelu. Udata, zgodna, sigurna u sebe, onakva žena koja ume da te pogleda tako da ti se zaboravi šta si hteo da kažeš. Bila je sa suprugom, i on je bio tu ceo vreme, pored nas, srdačan, raspoložen, nesvestan svega.
Nisam planirao ništa. Počelo je kao bezazlen razgovor, par pogleda koji su trajali sekund duže nego što treba, osmeh koji nije bio samo ljubaznost. Posle smo se našli u jednoj radnji, ona sa gomilom stvari u rukama, i dok je on stajao negde sa strane i gledao telefon, ona je krenula ka kabini za presvlačenje.
Ono što se tamo desilo, ostaje tamo.
Mogu samo da kažem da sam izašao drugačiji nego što sam ušao. Ona je izašla mirna, namestila kosu i nasmejala se mužu kao da se ništa nije dogodilo. A ja sam stajao tu i pitao se kako neko ume tako lako da glumi.
Nisam ponosan na to. Ali ne mogu da kažem ni da žalim onoliko koliko bih trebalo. Zato ovo pišem anonimno, jer je jedino tu bezbedno da priznam i jedno i drugo.