Kako me muzev prijatelj tu.ao… Bio je muževljev najbolji prijatelj još od srednje škole. Dolazio je kod nas na ručkove, na roštilj, na utakmice. Postao je deo nameštaja, neko koga ne primećuješ, dok jednog dana nisi počela da ga primećuješ.
Počelo je sitnicama. Pogled preko stola koji je trajao predugo. Ruka koja se zadržala na mom ramenu dok mi je pomagao oko stvari. Poruka “samo da proverim da li ste dobro”, koja nije bila samo to. Svaki put sam sebi govorila da umišljam, a svaki put sam proveravala telefon češće nego što bih priznala.
Jedne večeri muž je otišao po piće, a mi smo ostali sami u kuhinji. Niko nije rekao ništa pametno. Nije bilo potrebe. Ono što je usledilo bilo je kao da smo oboje mesecima čekali dozvolu koju niko nije imao pravo da nam da.
Posle sam stajala pod tušem i gledala u pločice, pitajući se ko je ta žena koja je to uradila. Kada se muž vratio, pitao je da li je sve u redu. Rekla sam da jeste. Lagala sam bez treptaja i to me je plašilo više od svega.
Ne mogu da kažem da je bilo grešno, a da ne slažem. Ne mogu ni da kažem da bih ponovila, a da ne slažem. Zato ovo pišem ovde, gde mogu da budem iskrena prvi put.