Otišla sam sama u drugi grad zbog posla i u hotelskom baru upoznala muškarca koji je sedeo za susednim stolom. Imao je oko četrdeset godina, prosedu kosu, dubok glas i osmeh zbog kojeg sam nekoliko puta zaboravila šta sam htela da kažem. Pričali smo satima, a svaki put kada bi mi se približio da nešto šapne, osetila bih leptiriće u stomaku. Kada sam krenula prema liftu, ponudio se da me isprati. Zaustavili smo se ispred moje sobe i nastala je ona
neprijatna tišina u kojoj oboje znate šta želite, ali niko ne želi prvi da prizna. Pogledala sam ga i kroz osmeh rekla: „Ako sada odeš, verovatno se više nikada nećemo videti.“ Nije mi odgovorio, samo me je nežno uhvatio za ruku. Te noći sam prvi put posle mnogo godina zaboravila na svakodnevne obaveze i prepustila se trenutku. Ujutru sam se probudila sa njegovom porukom na telefonu: „Nisam očekivao da ću upoznati ženu zbog koje ću poželeti da promenim sve.“ A najluđe od svega? On nije bio slobodan muškarac, a ja sam znala da ćemo se ponovo sresti.