Muz ne zna da sam zatrudnela sa komsijom…
Sedela sam u dnevnoj sobi, dok je Marko prekoputa mene sklapao krevetić i sa onim svojim prepoznatljivim, blagim osmehom premeravao svaku letvicu. „Sve mora da bude savršeno za našeg malog Stefana“, rekao je, brišući znoj sa čela. Osmehnula sam mu se, ali me je u stomaku presekla oštra, hladna mučnina koja nije imala nikakve veze sa trudnoćom. Svaka njegova reč, svaki dodir njegovih ruka koje su s ljubavlju spremale sobu za dete, pekli su me kao žeravica. Jer dete koje sam nosila nije bilo njegovo. Sve je počelo godinu dana ranije. Marko je radio na terenu, spajao nedelje van kuće, a naš brak se tiho pretvarao u rutinu telefonskih poziva u osam uveče i praznog stana. U ulazu iznad našeg živeo je Miloš — samac,
uvek nasmejan, nekako previše prisutan u mojim svakodnevnim mislima. Počelo je sa bezazlenim susretima na stepeništu, nastavilo se kafom kada mi je pomogao oko nekih cevi u kupatilu, a završilo jedne kišne večeri kada je Marko bio stotinama kilometara daleko. Bila je to samo jedna noć. Strast pomerana usamljenošću, bez ikakvih emocija ili planova za budućnost. Prekinula sam to odmah sutradan, preplavljena krivicom, kumići se sama sebi da se više nikada neće ponoviti. Ali tri nedelje kasnije, test za trudnoću je pokazao dve tamne crte. Prva pomisao bila je panika. Kada sam izračunala datume, shvatila sam strašnu istinu: Marko je bio kod kuće vikend pre te noći sa Milošem, ali računica i biologija nisu ostavljale mnogo mesta sumnji. Dete je bilo Miloševo.
