Nestalo je struje kada je svratila zenina drugarica….

Nestalo je struje kada je svratila zenina drugarica…. Bilo je to sredinom jula, usred vikenda koji sam planirao da provedem radno i mirno. Supruga je otišla sa decom kod svojih na par dana, a mene je čekalo preuređenje radne sobe i sklapanje nekog novog nameštaja koji je nedeljama stajao zapakovan u hodniku. Oko podneva, dok sam razmeravao zidove i slagao alat, na vratima se pojavila naša prva komšinica sa sprata. Došla je da pita da li imam odgovarajući alat jer joj se zaglavila brava na balkonskim vratima, a napolju je počinjala oluja. Pošto sam već imao sve pripremljeno, ponudio sam se da odmah odem i pogledam u čemu je problem. Posao oko brave trajao je jedva pet minuta, ali je napolju u međuvremenu provalio jak

pljusak praćen grmljavinom. Ponudila me je kafom dok ne prođe najgore nevreme. Sedeli smo u malom dnevnom boravku, uz otvoren prozor kroz koji je ulazio svež, kišni vazduh. Razgovor je tekao neočekivano lako — pričala mi je o stvarima o kojima nikada ranije nismo razgovarali, od planova za budućnost do nekih starih promašaja. U jednom trenutku, dok je sipala drugu šoljicu kafe, grmljavina je sevnula toliko blizu da je za trenutak nestalo struje. U mraku sobe, osvetljenoj samo sivim svetlom sa prozora, refleksno me je uhvatila za ruku. Ostali smo tako nekoliko sekundi u potpunoj tišini, slušajući samo dobošanje kiše o limeni krov. Kada se struja vratila, polako je povukla ruku i osmehnula se uz blagi uzdah. Oluja je ubrzo počela da jenjava, a ja sam se zahvalio na kafi i vratio u svoj stan. Od tog popodneva, svaki naš susret u hodniku zgrade ima neku novu, tihu i nedorečenu usputnu pauzu.