Obukla sam najkraći pamučni šorts koji sam imala
Bilo je vrelo letnje popodne i uopšte nisam imala nameru da pravim bilo kakvu predstavu. Obukla sam najkraći pamučni šorts koji sam imala, običnu belu majicu, vezala kosu u nemarnu punđu i izašla da prošetam psa u parku blizu centra. Dok sam čekala da pas završi svoje kod omiljenog drveta, primetila sam crni, besprekorno čist automobil koji se polako kreće pored parka. Stakla su bila blago zatamnjena, ali je prozor na suvozačevoj strani bio spušten. Za volanom je sedeo čovek u kasnim pedesetim — odmeren, u skupoj košulji, sa satom koji je na suncu doslovno bode oči. Bilo je jasno da nije iz kraja i da ima ozbiljan novac.
Nisam se pravila da ga ne vidim, ali nisam ni trčala za pažnjom. Samo sam lagano produžila stazom. Nekoliko minuta kasnije, sreo me je na pešačkoj stazi — parkirao je auto nedaleko odatle i izašao pod izgovorom da protegne noge. Prišao je smireno, bez onih jeftinih seljačkih fora, i prvo se obratio psu. “Prelep pas. A vi sigurno znate gde je ovde u blizini najbolja kafa, pošto ne poznajem dobro ovaj deo grada?” — rekao je sa osmehom koji je odavao čisto samopouzdanje. Prozrela sam igru u sekundi, ali sam privatila razgovor. Odgovorila sam kratko i kroz smeh, a on je odmah iskoristio priliku i predložio da popijemo tu kafu zajedno, jer “ne voli da pije sam”. Seli smo u baštu obližnjeg restorana. Razgovor je tekao potpuno spontano — bio je duhovit, pun manira i izuzetno velikodušan. Ono što je trebalo da bude obična petnaestominutna šetnja psa pretvorilo se u popodne koje mi je potpuno promenilo planove za taj mesec.
