Aj’ ućuti! Ovo nam je poslednji put… Bio je letnji raspust između treće i četvrte godine srednje škole kada smo se Aca i ja jedne večeri vraćali iz grada. Pre toga sam ga pobedio u dve partije bilijara, zbog čega je bio prilično nervozan, jer je oduvek voleo da se takmiči sa mnom i dokazuje da je u svemu bolji. Odrasli smo zajedno, kuća do kuće, a iako sam bio stariji svega nekoliko meseci, on se uvek ponašao zaštitnički, kao stariji brat. Bio je poznat u gradu, samouveren i pomalo problematičan, dok sam ja bio povučeniji. Naše prijateljstvo je bilo posebno i puno neobičnih trenutaka, ali se u poslednjih šest meseci dosta toga promenilo. Aca je započeo vezu sa Ivanom, devojkom koja je išla sa mnom u školu, i nekoliko meseci ranije mi je rekao da je voli. Zato nisam očekivao da će se između nas ponovo dogoditi nešto što smo nekada delili. Te večeri tražio je cigaretu, jer svoje nikada nije nosio. Kada smo stigli u našu mračnu ulicu, iznenada je skrenuo u napušteno dvorište i pozvao me da pođem za njim. Bio sam zbunjen, ali sam ga poslušao. Otvorio je vrata stare kuće i objasnio mi da je bravu obio nekoliko dana ranije. Unutra je bio prazan hodnik, a u jednoj sobi nalazio se
samo stari krevet. Slaba mesečina osvetljavala je prostoriju i Acu, koji je nosio beli džemper. Prišao mi je i iznenada me poljubio. Iznenadio sam se jer smo odavno prestali da pokazujemo takvu bliskost. Nasmejao se i rekao da ne treba da se čudim, jer želi da tu noć zapamtimo kao poslednju priliku za nas. Njegove reči su me pogodile, ali sam želeo da budem uz njega. Ubrzo smo se prepustili trenutku i ponovo ostvarili bliskost koju smo nekada imali. Njegovo ponašanje bilo je samouvereno i dominantno, baš kao što sam ga pamtio, a meni su se vraćale uspomene na sve prethodne susrete. Vreme je prolazilo, a činilo se da nijednom od nas ne odgovara da se rastanemo. Nakon svega ostali smo još neko vreme u napuštenoj kući, razgovarali i zapalili cigarete. Tada mi je Aca ponovo rekao da zbog Ivane više ne možemo da nastavimo sa onim što smo ranije imali. Želeo je da se rastanemo uz uspomenu na tu noć i da je obojica pamtimo. Nisam mnogo odgovarao, samo sam klimnuo glavom. Zatim smo zajedno krenuli kući, pozdravili se ispred njegove kapije kao da se ništa posebno nije dogodilo i svako je otišao na svoju stranu. Nisam bio posebno tužan jer sam duboko u sebi osećao da to ipak nije bio naš poslednji susret. I bio sam u pravu. Ponovo smo se sreli, a ja sam strpljivo čekao da se za to ukaže prilika. (Priča je zasnovana na istinitim događajima, uz promenjena imena. Biće još priča ukoliko vam se dopada način na koji pišem.)