Nikada nisam mogao ni da zamislim da će me izdati čovek sa kojim sam odrastao pod istim krovom. Moj rođeni brat je pre nekoliko meseci upao u finansijske probleme i zamolio me da mu pozajmim 2.000 evra. Rekao je da mu treba za dugove i da će mi vratiti čim stane na noge. Nisam mnogo razmišljao, dao sam mu novac jer sam mu verovao. Čak sam mu rekao da ne mora da žuri sa vraćanjem. U poslednje vreme počeo je sve češće da dolazi kod nas. Moja žena je uvek bila ljubazna prema njemu, spremala mu kafu i razgovarala s njim dok sam ja bio na poslu. Nisam u tome video ništa čudno, ipak mi je brat. Jednog dana sam se vratio kući ranije jer sam zaboravio dokumenta. Kada sam ušao u dvorište,
čuo sam smeh iz dnevne sobe. Kroz poluotvorena vrata video sam brata kako sedi pored moje žene, drži je za ruku i govori joj kako zaslužuje mnogo boljeg muškarca. Ona se smejala i nije sklanjala njegovu ruku. Ušao sam bez reči. Oboje su se sledili. Brat je odmah počeo da se pravda kako se samo šali, ali sam mu rekao da izađe iz moje kuće. Žena je pokušala da me ubedi da nisam dobro razumeo situaciju, ali sam joj rekao da sam
svojim očima video dovoljno. Najviše me je zabolelo kada mi je brat kasnije poslao poruku da ne pravim dramu i da između njih nije bilo ničega ozbiljnog. Čak je imao obraza da me pita da li može da sačeka još mesec dana sa vraćanjem novca. Odgovorio sam mu samo jedno: „Novac mi vrati, a brata sam od danas izgubio.“ Sada ne znam šta više boli, izdaja rođenog brata ili činjenica da možda ni sopstvenu ženu nisam poznavao onako kako sam mislio.
