Imali smo iznajmljen stan za igru…
Imali smo iznajmljen stan za igru… Sve je počelo sasvim slučajno, sa onim prvim oktobarskim kišama. Supruga i ja smo već ušli u onu mirnu, kolotečnu fazu braka gde se razgovori svedu na to ko će kupiti hleb i kad se plaća struja. A onda se u mojoj firmi pojavila ona — nova koleginica, sa onim krupnim očima i osmehom koji greje bolje od bilo koje peći. Jednog utorka, oko pet popodne, pljusak je bio toliki da niko nije mogao napolje. Ostali smo sami u kancelariji, uz miris sveže skuvane kafe i zvuk kiše koja udara o prozor. Pitala me je kako podnosim jesen. Rekao sam: “Teško, ako je provodim sam.” Pogledala me je, nasmešila se i rekla: “Onda nemoj da je provodiš sam.” Od tog dana, oktobar je postao naš mesec. Izmišljao sam sastanke na drugom kraju grada, odlaske kod majstora, produženo radno vreme… Svaki naš susret u njenom iznajmljenom stanu
mirisao je na kesten, njenu parfemsku vodu i onaj slatki, opasni osećaj da radimo nešto zabranjeno. Dok su drugi kupovali zimnicu i spremali se za sneg, ja sam živeo svoje najtoplije dane u godini. Ali jesen ima to svojstvo da sve ogoli. Jedne večeri, dok sam se vraćao kući, na radiju je išla neka stara pesma, a sedište pored mene bilo je prazno, ali je još uvek mirisalo na nju. Stigao sam kući, supruga me dočekala sa osmehom i toplom večerom, pitavši me jesam li pokisao. U tom trenutku shvatio sam koliko je tanka linija između najvećeg uzbuđenja i najveće griže savesti. Oktobar se završio, stigao je hladni novembar. Priča sa koleginicom se polako stišala — obećali smo jedno drugom da nećemo rušiti svoje živote zbog jesenje avanture. Ali svaki put kad dođe prvi oktobar i zamiriše mokro lišće na asfaltu, meni kroz glavu prođe isti onaj miris kafe, zvuk kiše i tajna koju sam odneo u jesen.
