Dok sam se saginjala po poslednji peškir i pružala ruke ka najvišoj žici, osetila sam kako se neko u potpunoj tišini prikrao iza mojih leđa
Dok sam se saginjala po poslednji peškir i pružala ruke ka najvišoj žici, osetila sam kako se neko u potpunoj tišini prikrao iza mojih leđa… Prošle nedelje skoknula sam do dvorišta iza zgrade da raširim veš dok je još bilo sunca. Bilo je mirno popodne, pa sam uzela lavor, stavila slušalice u uši i polako kačila majice na žicu, potpuno isključena iz sveta.
U jednom trenutku, dok sam se saginjala po poslednji peškir i pružala ruke ka najvišoj žici, osetila sam kako se neko u potpunoj tišini prikrao iza mojih leđa i doslovno se pribio uz mene.
Od iznenađenja i šoka izletela sam pola metra uvis, ispustila peškir i u sekundi se okrenula sprema da upotrebim lavor kao odbrambeno oružje. Kad tamo — komšija sa drugog sprata, poznati lokalni šaljivdžija i lik koji ne zna za mirno hodanje, stoji sa najširim osmehom na licu i drži dve štipaljke u rukama.
Ispostavilo se da se prikrao na prstima samo da bi mi „pomogao“ i okačio teške peškire koje nisam mogla da dohvatim, ali je u svojoj brzini i želji da napravi foru prilazio toliko blizu da me je premestio iz pameti.
Kad je video moj izraz lica i kako sam zamahnula plastičnim lavorom, u sekundi se povukao korak unazad, podigao ruke u vazduh i prebledeo: „Izvini, izvini, hteo sam samo da pomognem oko gornje žice, nisam mislio da te ovoliko prepadnem!”
Popravila sam majicu, udahnula duboko i rekla mu prigušenim glasom dok sam još uvek skupljala snagu da mi srce ne iskoči:
„Komšija, još jednom li mi napraviš takav ‘upad iz zasede’ dok širim veš, sledeći put te kačim na tu istu žicu zajedno sa peškirima da se sušiš do večeri.”
Čovek se izvinjavao narednih deset minuta, pomogao mi da do kraja pokupim sve iz lavora, a od te večeri kad god me vidi u dvorištu, zakašlje se sa dvadeset metara udaljenosti da slučajno ne pomislim da se opet prikrada.
