Povukao me ka zaklonu stare smokve i odradio me kao seljak njivu…
Povukao me ka zaklonu stare smokve i odradio me kao seljak njivu… Sunce je još uvek pržilo, a ja sam u bašti iza kuće sakupljala osušeno lišće, sama, čekajući da se muž vrati s posla. Tišinu je prekinuo samo šum šljunka na prilazu i škripa drvene kapije. Pomislila sam da je on ranije završio, ali kad sam se okrenula, ispred mene nije stajao moj muž. Stajao je On. Čovek iz čijeg sam zagrljaja pobegla pre pet godina. Nije rekao ni reč. Samo je napravio tri brza koraka, uzašao na travnjak i povukao me ka zaklonu stare smokve, dalje od pogleda komšijskih prozora. Miris njegovog parfema i toplota kože vratili su me u sekundi u sve one noći za koje sam se klela da sam ih zaboravila.
„Nisi odgovarala na poruke. Morao sam da vidim da li te još uvek imam”, došapnuo je, prislonivši me leđima uz hrapavo stablo. Njegove ruke, grube i prokleto poznate, prešle su preko mog struka, ne ostavljajući mi prostor za dah, ni za razum. Srce mi je udaralo u grlu — od mešavine čistog straha da će muž svakog trenutka parkirati auto ispred kuće i divlje, zabranjene želje koja se razbuktala istog sekunda kad me je dodirnuo. Znala sam da treba da ga gurnem, da ga osteram,
ali moje telo je imalo potpuno drugačiji plan. Dok su mu prsti klizili pod moju laganu letnju haljinu, a usne pronalazile moj vrat, osmehnuo se onim svojim dobro poznatim, drskim osmehom. U daljini se začuo zvuk motora koji se približavao našoj ulici. Pogledali smo se bez daha — između nas je stajala čista panika, ali i vatra koja se nije ugasila. Želiš li da nastavimo priču od trenutka kada se kapija ponovo otvori, ili da produbimo ovaj trenutak pod smokvom?
