Tasta je jako vrisnula…

Tasta je jako vrisnula… Prošlog vikenda supruga i ja smo otišli kod njenih na porodični ručak. Posle obilne hrane, tast me je zamolio da mu pomognem u podrumu oko premeštanja nekih starih drvenih buradi i police sa zimnicom, kako bi napravio mesta za drva.

U podrumu je bilo prilično mračno i tesno, a jedino svetlo bila je jedna slaba sijalica koja je visila sa plafona. Tast je stajao na staroj drvenoj stolici i pokušavao da dohvati tešku kutiju sa alatom sa vrha police, dok sam ja stajao ispod i pridržavao ga da se ne prevrne.

U tom trenutku, tašta je odlučila da nam donese kafu. Nije znala da tast stoji na klimavoj stolici, pa je naglo otvorila teška metalna vrata podruma. Od siline udarca i promaje, sijalica se ugasila, a tast je od iznenađenja izgubio ravnotežu i pao pravo preko mene.

Pokušavajući da ga uhvatim u potpunom mraku, obojica smo se srušili na pod, zakucavši se u policu sa teglama. U sledećem sekundu, nekoliko tegli sa ajvarom i džemom od šljiva palo je pravo pored nas i puklo.

Tašta je upalila svetlo na telefonu i imala šta da vidi: tast i ja ležimo na podu, uvučeni u prastari tepih, dok smo obojica od glave do pete uvaljani u ajvar i džem, izgledajući kao da smo preživeli opštu havariju.

Tašta je vrisnula i zamalo ispustila šoljice sa kafom, ubeđena da je izbila tragedija. Podigao sam glavu sa poda, obrisao ajvar sa čela i rekao sasvim smireno:

„Kafa je stigla u pravom trenutku… Samo nam donesite i po kašičicu, šteta da ovaj džem propadne kad smo ga već ovako stručno otvorili.”

Tast se prasnuo u smeh, tašta se uhvatila za glavu, a od tog popodnevačišćenje podruma se pretvorilo u opštu porodičnu anegdotu.