Cureo je kao iz oluka…
Cureo je kao iz oluka… Bilo je prošlo već pola sata otkad se sastanak završio, a u kancelariji na petom spratu ostali smo samo Aleksandar i ja. Napolju je pljuštala kiša, spuštajući mrak nad gradom ranije nego obično, dok je u prostoriji gorela samo jedna stona lampa.„Mislim da smo pokrili sve za sutrašnju prezentaciju“, rekla sam, pakujući papire u fasciklu bez imalo želje da krenem kući. U braku sa Stefanom već dugo je vladala tišina. Živeli smo kao dva cimerička prolaznika koja se mimoilaze u hodniku i razmenjuju samo osnovne informacije o računima i nabavci. Sa Aleksandrom je, s druge strane, sve bilo lako — pune dve godine delili smo kancelariju, smejali se istim stvarima i razumevali se bez ijedne izgovorene reči. Aleksandar je ustao, prišao mom radnom stolu i naslonio se na ivicu. Pgledala sam ga, očekujući uobičajeni pozdrav za laku noć,
ali on nije kretao. „Znaš li koliko je teško svakog dana sedeti prekoputa tebe i praviti se da te vidim samo kao koleginicu?“, upitao je tihim, promuklim glasom. Nisam stigla ni da udahnem. Razdaljina između nas nestala je u sekundi. Njegov dodir na mom licu bio je topao, a poljubac koji je usledio spalio je sve barijere koje sam godinama pažljivo gradila. U tom jednom trenutku zaboravila sam na brak, na vernost i na sve posledice koje bi takav korak doneo. Kada sam se sat vremena kasnije vozila kući, brisači su jedva stizali da sklone kišu sa vetrobranskog stakla. Ulazeći u stan, zatekla sam Stefana kako sedi u dnevnoj sobi i čeka me sa večerom koju je sam spremio. Osmehnuo mi se, ne sluteći da sam na usnama donela miris drugog čoveka i da se naš brak u toj kišnoj noći nepovratno raspao.
