Tog đana je ostala duže, navodno da uradi još par vežbi istezanja u sali sa ogledalima.
Ostali smo samo nas dvoje nakon poslednjeg časa. Bila je moja klijentkinja mesecima — uvek distancirana, fokusirana samo na serije i ponavljanja, u udobnoj opremi koja je jedva skrivala koliko dobro izgleda. Tog đana je ostala duže, navodno da uradi još par vežbi istezanja u sali sa ogledalima.
Dok sam joj pomagao oko jedne pokrete, dlan mi je ostao na njenom struku sekundu duže nego što je trebalo. Nije se pomerila. Umesto toga, pogledala me je kroz ogledalo i bez reči se okrenula ka meni.
Nismo stigli ni do svlačionice. Tapacirani sto za vežbanje i hladna ogledala u kojima se sve preslikavalo postali su jedina bina. Nije bilo nežnosti, samo čista, akumulirana fizička privlačnost koja se mesecima skupljala kroz poglede i dodire tokom treninga. Svaki pokret bio je jak, nekontrolisan i potpuno oslobođen bilo kakvih emocija — čista hemija i adrenalin.
Sutradan ujutru je došla u svoj redovni termin u 9.00. Pozdravila me je uz klimanje glave, uzela svoje tegove i počela seriju kao da se sinoć ništa nije dogodilo.
Idemo dalje sa pričama iz svakodnevnog života ili prelazimo na neki sasvim treći žanr?
