Kako me komsija PERA OFARBAO U BELO…

Kako me komsija PERA OFARBAO U BELO… Prošlog meseca rešila sam da osvežim staru drvenu garnituru na terasi, pa sam zamolila komšiju Peru da mi pomogne oko farbanja. Pera je inače poznat po tome što za sve ima rešenje, nosi staro majstorsko odelo i tvrdi da je polovicu naselja sam sagradio.

Izeli smo veliku limenku bele farbe za drvo i postavili drveni astal na sred terase. Pera je seo sa jedne strane i počeo da šmirgla nogare, dok sam ja sa druge strane prebrisala površinu. Kako je dan bio vruć, komšija je rešio da unese malo „dinamike“ u rad, pa je uzeo veliku kompresorsku prskalicu za boju koju je pozajmio od nekog rođaka, ubeđen da ćemo tako završiti za pet minuta.

Sipao je belu farbu, priključio spravu i ponosno rekao: „Gledaj sad kako radi profesionalac, nema ovde mrljanja četkom!”

Stajala sam sa druge strane astala, nagnuta dok sam nameštala zaštitnu foliju na ivici. U tom trenutku, Pera je pritisnuo okidač. Umesto blagog spreja, iz mašine je uz glasan šišteći zvuk izleteo pravi pravcati mlaz bele farbe pod punim priskom, udario pravo u ivicu astala, odbio se pod uglom i premetnuo direktno preko stola — pravo na mene.

Za nepunu sekundu bila sam bela od glave do pete. Farba mi je bila na kosi, po celom licu, majici i farmerkama, dok sam stajala potpuno zatečena sa krpom u ruci.

U dvorištu je zavladala tajac. Pera je pustio prskalicu, spustio naočare na vrh nosa i gledao me preko astala sa otvorenim ustima, pobledeo više od one farbe na meni.

Obrisala sam prstom belu boju sa desnog oka, pogledala u njega preko stola i rekla sasvim mirno:

„Pa dobro, Pero… Rekla sam da želim da terasa bude u svetlim tonovima, ali nisam planirala da i ja uđem u cenu krečenja kao spomenik.”

Pera se toliko zacrveneo da se boja videla i ispod bele farbe kojom se i sam poprskao, pa je naredna dva sata proveo ribajući moje dvorište i kupujući razređivač. Od tada, četka je jedini alat koji sme da unese u moje dvorište.