Uvek sam važila za osobu koja drži do svojih principa, veru u brak onda me istucao…
Uvek sam važila za osobu koja drži do svojih principa, veru u brak i miran porodični život. Sa suprugom sam skoro deset godina – imamo ustaljenu rutinu, stabilan odnos i sve ono što bi neko sa strane nazvao „savršenim životom“. Njegovog kuma i najboljeg druga znam koliko i njega. Za mene je uvek bio kao brat, neko s kim delim obroke, praznike i porodične proslave. Prošlog vikenda pravili smo roštilj u dvorištu naše vikendice. Bilo je toplo letnje veče, muzika se tiho čula sa radija, a alkohol se pio opuštenije nego inače. Moj muž je u jednom trenutku otišao u kuću da dopuni piće i spremi dezert, a kuma je telefon odvukao na drugu stranu dvorišta. Ostali smo sami za stolom. Izašla sam na terasu da sklonim prazne tanjire, a on je krenuo za mnom da mi pomogne. Dok sam slagala posuđe, okrenula sam se i shvatila da stoji izuzetno blizu. Usledila je tišina – ona teška, naelektrisana tišina u kojoj niko ništa ne govori, a sve je jasno. Nasmejao se, rekao da sam previše napeta i da malo odmorim, pa me bez ikakve najave povukao za ruku i posadio sebi u krilo na baštensku garnituru.
Očekivala sam da ću se skloniti, da ću kroz smeh reći „šta ti je, budalo“ i ustati. Ali nisam. Nešto u njegovom samouverenom stavu i mirisu koji nikada ranije nisam primetila potpuno me je blokiralo. Zadržala sam se tu možda dvadesetak sekundi. Njegova ruka na mom boku bila je čvrsta, a način na koji me pogledao dok mi je pomerao pramen kose s lica nije imao nijednu trunku drugarskog ili kumovskog. Kada su se iz kuće začuli koraci mog muža, skočila sam kao oparena. Ostatak večeri protekao je u potpunom bunilu. Svi su se smejali i pričali, a ja sam jedva dolazila do daha. Prošlo je nekoliko dana, a ja se osećam kao da sam počinila izdaju, iako se zvanično ništa nije desilo. Najgore od svega je što, kad god ostanem sama, u glavi ponovo proživljavam te sekunde i hvatam sebe kako razmišljam – šta bi bilo da nas niko nije prekinuo?
