Dever je imao dobar plan…

Dever je imao dobar plan… Pre tri godine moja svekrva je ostala sama u velikoj, staroj kući na periferiji. Kuća je bila u očajnom stanju – krov je prokišnjavao, stolarija je bila trula, a grejanje praktično nije postojalo. Moj muž i njegov brat su tada seli da se dogovore. Dever je odmah rekao da nema dinara, da ima svoje planove i da ga kuća ne zanima. Moj muž, emotivno vezan za majku i rodni dom, predložio je da mi uložimo sve što imamo, obnovimo kuću i uselimo se na sprat, dok bi svekrva živela u prizemlju. Prodali smo moj manji stan koji sam nasledila od bake, podigli dodatni kredit i sledeće dve godine doslovno živeli na gradilištu. Uložili smo preko 40.000 evra. Zamenili smo sve – od temelja do krova, napravili modernu fasadu, ugradili podno grejanje. Svekrvi sam ugađala kao rođenoj majci, kuvala, vodila je kod lekara i brinula o svakom

detalju. A onda, prošlog meseca, usledio je hladan tuš. Svekrva se lakše razbolela i pozvala nas je sve na “porodični ručak” da poravna račune dok je još živa. Iz fioke je izvadila ugovor o doživotnom izdržavanju i testament. Kada je advokat pročitao dokument, mislila sam da ću se onesvestiti na licu mesta. Kompletnu kuću i imanje prepisala je – deveru. Naše ulaganje i stotine sati rada uopšte nisu spomenuti. Kada sam je, drhteći od šoka, pitala kako je to mogla da uradi nakon svega što smo žrtvovali, gledala me je bez trunke srama i rekla: “Vi ste sređeni, imate dobre plate i snaći ćete se. Njemu je potrebnije, on nema ništa svoje.” Moj muž je samo ćutao, savijen u stolici, nesposoban da se suprotstavi rođenoj majci. Sada živimo pod istim krovom koji sam ja otplatila, gledam je svakog dana u dvorištu i osećam kako me guta bes. Uložila sam svoju imovinu u tuđu kuću na reč, a dobila lekciju koju ću pamtiti dok sam živa.