Komsija mi je platio racun za struju pa je onda nasrnuo kao bik… Kao samohrana majka u malom mestu, gde se svaki dinar meri i gde se svaka greška meri pod lupom celog ulaza, naučila sam šta znači borba za preživljavanje. Meseci su prolazili u odricanju, a inflacija i poskupljenja su činili svoje. Najteže mi je bilo kada dođe kraj meseca, a u poštanskom sandučetu me sačeka crveni koverat sa opomenom pred isključenje struje.
Tog meseca situacija je bila bezizlazna. Plata mi je kasnila, u frižideru je bilo jedva osnovnih namirnica za dete, a iz elektrodistribucije su pretili da će nam isključiti struju ukoliko ne izmirim dug do kraja nedelje. Sedela sam u mračnoj kuhinji i plakala, dok je ćerka spavala, ne znajući kroz šta prolazim.
U tom trenutku, na vrata je pokucao on – komšija iz prizemlja, čovek za kojeg su svi u zgradi govorili da je uspešan, imućan, ali i povučen. Čuo je da plačem ili je primetio račune, ko zna. Ponudio se da mi pomogne, da ode i plati ceo dug za struju iz svog džepa, uz rečenicu koja je zvučala kao spas: „Komšinice, nemojte da brinete, za decu i kuću se uvek mora naći, rešićemo to.“
Otišao je, uplatio dug,doneo mi uplatnicu i osmehnuo se. Osetila sam ogromno olakšanje, mislila sam da je anđeo čuvar ušao u naš život.
Međutim, prava cena te „pomoći“ stigla je već par dana kasnije.
Počelo je sa sitnim uslugama – da mu skuvam kafu kad prođe, da mu pripazim stan dok je odsutan, a onda su usledile aluzije i pogledi koji su mi ledili krv u žilama. Jedne večeri, kada je došao „samo da proveri da li je grejanje u redu“, spustio je karte na sto i dao mi do znanja da pokloni ove vrste ne postoje. Rekao mi je da dobro zna u kakvoj sam materijalnoj nemilosti i da „ruku ruku mije“, podrazumevajući da sada dugujem nešto mnogo vrednije od novca.
Zgranula sam se. Srce mi je lupalo od besa i poniženja. Shvatila sam da sam iz straha i očaja pala u zamku čoveka koji je tuđu nesreću iskoristio da me ucenjuje u sopstvenoj kući.
Nisam pristala na njegove uslove. Spakovala sam mu novac, pozajmivši ga od rođake uz ogromnu sramotu, bacila mu kovertu pred vrata i rekla mu da me više nikada u životu ne pogleda, a kamoli kroči u moj hodnik. Eto, pazite od koga primate „pomoć“ u nevolji – ponekad vas besplatna usluga košta mira, dostojanstva i sna!