Moj sin kad je dosao iz vojske poceo da dovodi devojke u kuci onda sam saznala da te devojke imaju onu stvar… Moj sin se vratio iz vojske pre godinu dana. Otišao je dečak, vratio se muškarac, ozbiljniji i tiši. Bila sam presrećna što je kod kuće, što opet imam koga da čekam sa ručkom.Posle nekoliko nedelja počeo je da dovodi devojke. Nikad dvaput istu. Dolazile su uveče, tiho, ostajale kratko. Nisam ga ništa pitala, mislila sam da je mlad, da nadoknađuje izgubljeno vreme. Samo sam se čudila što nijednu nikad nije predstavio kao devojku koju voli.
Neke su mi bile čudne. Više visine nego što bi trebalo, dubljeg glasa, sa nekim naglašenim pokretima. Govorila sam sebi da sam stara, da ne razumem današnju mladost.
Istinu sam saznala slučajno. Komšinica me je, gledajući me sažaljivo, pitala da li znam s kim moj sin izlazi. Onda mi je rekla ono što je cela ulica već odavno znala. Te devojke su transvestiti.
Te noći nisam spavala. Plakala sam, ali nisam ni sama znala zašto. Zbog toga što mi sin nije rekao? Zbog toga što šta ljudi pričaju? Zbog toga što ne znam ko je moj sin zapravo? Pitala sam se gde sam pogrešila, iako duboko u sebi znam da to nije pitanje ni greške ni krivice.
Danima sam ga gledala za stolom i nisam mogla da progovorim. A onda sam shvatila da to što me muči nije ono što je on radio, nego što je sve to vreme morao da krije od mene. Da se plašio moje reakcije. Da je svoju majku doživljavao kao nekoga ko će ga osuditi.
Još uvek ne razumem sve. Ne znam šta je on, ne znam kako da se odnosim prema ljudima koje dovodi, ne znam kako da odgovaram komšinicama. Ali znam jedno: on je moj sin i to se neće promeniti. Pripremam se da ga pozovem na razgovor, bez vike i pitanja koja bole. Samo da mu kažem da me ne mora izbegavati.
Ne znam da li je to dovoljno. Ali znam da je bolje nego da ćutim.