Bakina prijateljica mi je dala penziju zbog mog ponosa… Imao sam dvadeset osam godina i stajao sam u bakinoj kuhinji, pomažući joj da prenese tegle sa ajvarom, kad je došla Zorka, njena najbolja drugarica. Šezdeset osam godina, kratka seda kosa, naočare na lančiću i pogled od kog su u penziji strepeli i šalterski službenici. “Ovo je unuk o kom pričaš?” pitala je baku, a mene gledala kao da procenjuje stoku na pijaci. “Taj je”, rekla je baka i odmah otišla u dvorište, za šta sam kasnije shvatio da je bilo vrlo sumnjivo.
Zorka je sela, otpila gutljaj kafe i mirno rekla: “Slušaj, sine. Ja sam udovica jedanaest godina. Nisam slepa, nisam mrtva i nisam glupa. Čula sam od tvoje bake da si ti… dobro obdaren.”
Zagrcnuo sam se kafom. “Kako je baka to uopšte…?”
“Žene pričaju, dušo, dok seckaju paprike.” Odmahnula je rukom. Zatim je izvadila iz tašne kovertu i stavila je na sto. “Ovo je moja cela penzija za ovaj mesec. Ne tražim ništa neprilično. Samo da vidim taj tvoj ponos, da proverim da li su glasine tačne. Starija sam, ali još imam pravo na malo razonode.”
Gledao sam kovertu, pa nju. Nije bilo ni trunke sramote na njenom licu, samo mirna, potpuna odlučnost žene koja je celog života radila šta je morala, a sad je htela nešto samo za sebe.
“Zorka”, rekao sam, “ne mogu da uzmem vaš novac.”
“Znala sam da ćeš tako.” Zadovoljno se osmehnula, kao da je baš to čekala. “Onda ćemo drugačije. Ti nećeš uzeti novac, a ja ću uzeti ono što sam došla da uzmem. Pošteno?”
Nisam imao odgovor na to. Baka je u tom trenutku, sasvim slučajno, zaključala dvorišnu kapiju spolja i glasno objavila da ide kod komšinice “na sat, možda dva”.
Zorka je ustala, popravila naočare na lančiću i rekla: “Pametna žena, tvoja baka.”
Koverta je ostala na stolu, netaknuta. Kad sam je posle vratio, unutra je, pored novca, stajao papirić: “Hvala. Glasine nisu bile preterane. Z.”