Mamina drugarica… Imao sam trideset jednu godinu i vratio sam se u roditeljsku kuću na nedelju dana, posle raskida i selidbe. Mama je rekla da će doći “jedna njena drugarica iz mladosti, da popijemo kafu”, i ja sam očekivao nekoga u cvetnoj bluzi sa kolačima. Na vratima je stajala Vesna. Četrdeset i nešto, tamna kosa skupljena nemarno, haljina koja nije ništa otkrivala, a opet je ostavljala utisak da otkriva sve. Pogledala me je od glave do pete, ne žureći. “Ti si taj sin o kom stalno priča”, rekla je. “Rekla je da si ozbiljan. Nije rekla da si ovakav.”
Mama je u tom trenutku zvonila nešto u kuhinji i nije čula. Ja sam jedva našao reči. “Kakav?”
“Zbunjen.” Osmehnula se i prošla pored mene, dovoljno blizu da osetim parfem, nešto toplo, sa notom vanile.
Cela kafa prošla je u priči o starim danima, a ja sam primetio da se Vesna sve češće obraća meni, a ne mami. Kad je mama otišla da javi telefon u drugu sobu, Vesna je spustila šolju i naslonila se preko stola.
“Imaš li u ovom gradu nekog?” pitala je tiho.
“Ne trenutno.”
“Zanimljivo.” Prešla je prstom po rubu šolje, polako. “Ja sam kod mame do petka, u gostinjskoj sobi preko puta tvoje. Sobe su pored, zidovi tanki. Samo da znaš.”
Pre nego što sam stigao da odgovorim, mama se vratila, a Vesna je već pričala o receptu za pitu kao da se ništa nije desilo. Ali kad je pošla ka vratima, okrenula se i uputila mi pogled koji sam nosio sa sobom celu noć.
Te večeri sam ležao budan i slušao korake u hodniku. Jedni su stali ispred mojih vrata. Čekali su. Pa su otišli.
Ujutru, na stolu u kuhinji, pored moje šolje, stajao je papirić: “Sutra uveče mama ide na čaj kod komšinice. Ja ostajem.”