Stala je tako blizu i pocela da se otvara kao pašteta… Sa Majom sam bio prijatelj petnaest godina, i petnaest godina sam bio ubeđen da je to sve. Na jednom rođendanu, posle trećeg pića, sela mi je na naslon fotelje i rekla pred celim društvom: “Znaš da ti ovu košulju ne bih dala nikom drugom da nosi?” Svi su se nasmejali, ja nisam. Kasnije, u kuhinji, dok sam tražio led,
stala je ispred mene tako blizu da nisam mogao da otvorim frižider. “Petnaest godina čekam da ti kliknu stvari”, rekla je. “Nisam mislila da ću morati sama da ti ih objasnim.” Nisam našao odgovor. Našao sam samo da mi je ruka, bez odluke, završila na njenom struku, a ona nije ni trepnula.