Pozvao me na svinjsku kobasicu a dobila sam onu drugu….

Pozvao me na svinjsku kobasicu a dobila sam onu drugu…. Komšija Mile već godinama drži stoku i po celom selu je poznat po tome što pravi najbolje domaće kobasice. Kad god dođe kasna jesen i vreme svinjokolja, ceo komšiluk miriše na čvarke, dim i sveže začine. Ja živim sama dve kuće od njega, pa smo se uvek lepo slagali i pomagali kad zatreba. Prošle subote, dok sam sređivala dvorište, čujem ga kako me zove preko ograde: „Komšinice, završili smo posao! Dođi večeras do letnje kuhinje, ispekli sveže kobasice, da probaš i popiješ čašu rakije!” Pošto sam ceo dan radila i nisam stigla ništa pošteno da skuvam, obučem se i odem do njega. Letnja kuhinja topla, miriše na dim i prženo meso, a na stolu već postavljen tanjir sa rumenim,

sočnim kobasicama. Mile me dočeka sa osmehom, nasu rakiju i reče: „Ajde, sedi, probaj ovo. Pravio sam po starom receptu, ima malo više ljute paprike, baš onako kako valja!” Uzmem ja viljušku, probam prvi zalogaj… meso mekano, sočno, začinjeno baš kako treba. Odmah sam pohvalila: „Auh, Mile, svaka ti čast! Nije što je tvoja, ali stvarno ti je dobra kobasica!” Mile se samo nasmejao i namignuo: „Znao sam da će ti se svideti. Kod mene je uvek sve sveže i domaće.” Pojela sam celu kobasicu za tili čas, popila piće i malo popričala sa njim i komšijama koji su isto svratili. Na kraju večeri, Mile mi je spakovao i jedan par sirovih kobasica u kesu da ponesem kući za doručak. Od tada, kad god ga vidim preko ograde, ne mogu a da se ne nasmejem kad se setim te večeri. Nema šta, komšijska pažnja i domaći specijaliteti zaista nemaju cenu!