Kao državni tužilac izivljavam se nad jednom zgodnom zenom… Kao državni tužilac, čovek koji po službenoj dužnosti treba da sprovodi zakone, brani pravdu i goni kriminalce, nikada nisam mislio da ću pasti toliko nisko da zloupotrebim sopstvenu funkciju i uniformu za najniže lične interese. Sve je počelo rutinski, kada je na moj sto stigao predmet protiv jedne uticajne, elegantne i izuzetno privlačne gospođe koja se teretila za teške finansijske malverzacije, utaju poreza i višemilionske dugove prema državi. Po slovu zakona, pretila joj je višegodišnja zatvorska kazna i potpuna zaplena imovine, a ona je bila svesna da joj samo moja odluka i
potpis mogu krojiti sudbinu. Kada je prvi put ušla u moj kancelarijski kabinet, skrhana strahom ali i dalje ponosna, sa onim hladnim, prefinjenim držanjem koje me je u isto vreme odbijalo i privlačilo, osetio sam kako mi se tlo pod nogama pomera. Umesto da pokrenem strogi zakonski postupak i pošaljem optužnicu sudu, u meni se probudilo bolesno, mračno zadovoljstvo i opasna igra moći u kojoj sam shvatio da ona u mojim očima više nije optužena, već plen koji po svaku cenu želim da posedujem. Sledeći put kada sam je pozvao na navodno hitno saslušanje u četiri oka, bez prisustva advokata i svedoka, spustio sam njene spise
u fioku, opustio kravatu i otvoreno joj stavio do znanja da papiri o njenom hapšenju i dugovima mogu da nestanu preko noći ukoliko pristane na moju igru i plati cenu u krevetu. Videla se sva užasnutost, gađenje i bes u njenim očima, ali i hladan očaj žene koja zna da je saterana u ćošak i da joj je sloboda u mojim rukama, pa je slomljena i ponižena pristala na ucenu, ulazeći u moju kancelariju kao okrivljena, a izlazeći kao moja nemoćna taoc. Sada, dok sedim u fotelji državnog tužioca i gledam je kako drhti pred svakim mojim pozivom, svestan sam da sam odavno prešao granicu zakona i morala, pretvorivši se u gori šljam od onih koje gonim, jer za šaku bolesne požude i moći rušim tuđe živote i gazim zakletvu koju sam položio.