Onda je prsnula u takav smeh da je morala da se nasloni na zid
Onda je prsnula u takav smeh da je morala da se nasloni na zid… Nedelju dana nakon tog blama u kupatilu, ponovo je bila subota i sestra je opet pozvala društvo kod nas. Čim sam čuo da je Maja došla, hteo sam doslovno da se zabarikadiram u svojoj sobi do ponedeljka. Iskreno, planirao sam da se pravim nevidljiv.
Međutim, negde oko deset uveče, sestra me je poslala do kuhinje po sok i grickalice. Dok sam u kuhinii sipao sok, na vratima se pojavila Maja. Čim me je videla, stala je kao ukopana, a u vazduhu se trenutno osetila ona neprijatna tišina koja te guta.
Pogledala me je, probledela, a onda je nastao onaj momenat gde oboje znamo o čemu razmišljamo, ali niko ne sme da izgovori.
Da bih razbio taj pritisak pod kojim sam mislio da ću eksplodirati, samo sam podigao obe ruke u vazduh, pogledao je sasvim ozbiljno i rekao: “Kunem ti se, ovaj put sam zaključao i kuhinju i kupatilo, sigurna si.”
Maja je prvo zanemela na sekundu, a onda je prsnula u takav smeh da je morala da se nasloni na zid. Sva ona tenzija iz prethodnih nedelju dana nestala je u sekundi. Rekla mi je kroz smeh: “Hvala ti, to mi je trebalo, umirala sam od blama danima.”
Sedeli smo u kuhinji narednih pola sata i pričali kao da se ništa nije dogodilo — ustvari, ta neprijatna situacija je ispala najbolji mogući šlagvort da wčnemo normalno da komuniciramo.
Na kraju večeri, kad je polazila kući, okrenula se ka meni na vratima, namignula mi i rekla: “Vidimo se sledeći put… i proveravaćemo brave zajedno.”
Ono što je počelo kao najgori blam u mom životu, na kraju se pretvorilo u razlog zašto smo se Maja i ja konačno zbližili i zašto sada imamo našu internu šalu.
