Pre nekoliko meseci ostao sam bez posla i našao se u ozbiljnom finansijskom problemu. Supruga je radila za minimalac, imali smo dvoje dece, račune i kredit koji nije mogao da čeka. Jednog dana komšija, sa kojim sam godinama bio u dobrim odnosima, primetio je da nešto nije u redu i ponudio mi da pozajmim 500 evra. Nisam hteo da prihvatim, ali je insistirao i rekao da mu vratim kada budem mogao. Bio sam mu zahvalan i nekoliko puta sam pokušao da mu vratim novac, ali je svaki put govorio da ne žuri. U početku nisam primećivao ništa čudno, sve dok supruga nije počela neobično često da odlazi kod njega. Govorila je da ide po neki alat, da joj je pomogao oko automobila ili da su samo razgovarali. Jedne večeri sam primetio da briše poruke sa telefona. Posumnjao sam, ali nisam želeo da pravim problem bez dokaza. Nekoliko dana kasnije otišao sam do komšije da mu vratim novac. Vrata su bila otključana,
a iz dnevne sobe sam čuo glas svoje žene. Kada sam ušao, zatekao sam ih kako sede veoma blizu jedno drugom, a na stolu je bio njen telefon sa njihovim zajedničkim fotografijama. Komšija je odmah ustao i počeo da se pravda kako ništa nije onako kako izgleda. Supruga je ćutala i gledala u pod. Tada mi je komšija rekao nešto što me je potpuno dotuklo: „Znaš da sam ti pomogao kada ti je bilo najteže, a ona mi je zbog toga zahvalna.“ Shvatio sam da tih 500 evra nikada nije bilo obično pozajmljivanje. Kasnije sam saznao da su se viđali dok sam ja tražio posao i da mu je ona obećavala da će jednog dana otići od mene. Novac sam mu ostavio na stolu i rekao da mu više ništa ne dugujem. Supruga sada tvrdi da je sve bila greška i moli me da joj oprostim, ali ja ne mogu da izbacim iz glave činjenicu da je čovek koji mi je pružio ruku zapravo čekao priliku da mi uzme ženu. Šta biste vi uradili na mom mestu – oprostili ženi ili zauvek prekinuli svaki kontakt sa oboje?
